Autorka ove serije, Vu Ćin, je kineska anarhistkinja koja je napustila NR Kinu krajem 2022. godine. Iako je dugo bila zainteresovana za burmansku revoluciju, ona nije bila u fokusu njenog istraživanja ili aktivizma (koji se nedavno usmerio na iranski ustanak iz 2022. godine) - nakon što je morala da napusti Kinu, Tajland se pokazao kao zemlja u koju je najlakše ući u kratkom vremenskom periodu, pre nego što se ne prebaci u treću zemlju. Dok je čekala, iskoristila je priliku da se sastane sa burmanskim revolucionarima koji su na sličan način pobegli u Tajland, a oni su joj preporučili da poseti Mae Sot.
 

Novinarka po zanimanju, Vu se brzo upustila u fascinantnu istoriju ovog grada i njegovu trenutnu ulogu raskrsnice za političke izbeglice i ilegalnu trgovinu – istoriju koja je navela neke istraživače da ga nazovu epicentrom „Mračne Zomije“ ili „Zomijom 2.0“.(1) Vodila je obimne beleške i snimala duge intervjue sa mladim revolucionarima i revolucionarkama koji su pobegli od huntine kontraofanzive u Mjanmaru, sa starijim izbeglicama koje su decenijama bile zarobljene u Mae Sotu, radnicima migrantima čak iz Etiopije, kao i sa kineskim preduzetnicima u industriji krijumčarenja i onlajn prevara. Na kraju se odselila, ali je uspela da dobije grant za novinarstvo koji je nekoliko meseci kasnije finansirao njen povratak u Tajland, kada je nastavila dalja istraživanja i napisala dugačku priču na kineskom koja čini osnovu za ovu seriju Hitvej časopisa.(2)

DEO I: PRVI UTISCI, 2023-2024

Mae Sot je pogranični grad na zapadnoj ivici Tajlanda, odvojen od Mjanmara rekom Moei. Šetajući pored reke, ponekad sam mogla da čujem tiho pevanje burmanske pop muzike, pojanje sutri ili buku dronova.

Preko reke protezao se Most prijateljstva Tajlanda i Mjanmara, izgrađen 1997. godine, koji povezuje dve zemlje. Na vrhu mosta nalazio se granični kontrolni punkt; ispod njega, duž obe strane ograde od žičane mreže, tokom onog doba godine u kome je rečno korito suvo, nalazila se neformalna pijaca. Na drugoj strani mogli ste čuti ulične prodavače kako uzvikuju imena raznih burmanskih jela, zajedno sa nazivima švercovanog alkohola i cigareta. Na tajlandskoj strani, kupci bi birali. Deca uličnih prodavača skakala su sa jedne na drugu stranu ograde i nazad – svaki okretni skok predstavljao je „ilegalni prelazak granice“.

 

Tek nakon što sam mnogo puta posetila tu pijacu, shvatila sam da ulični trgovci nisu ni u Mjanmaru niti na Tajlandu, već na parčetu zemlje bez prava na državljanstvo: malom peščanom sprudu smeštenom između dve granice. Bio je to dom apatridima bez prava na državljanstvo – neki su bili Rohindže, raseljeni etničkim čišćenjem u Mjanmaru, ali su im tajlandske vlasti odbile ulazak; drugi su bili begunci koji su izbegavali tajlandski ili burmanski zakon, koji su se sklonili u ovu enklavu bez suverena.

U izvesnom smislu, Mae Sot je produžetak tog malog peščanog spruda, u kome je koncept „državljanstva“ neuređen. Nalazi se na tajlandskoj strani granice, ali više deluje kao burmanski grad. Ljudi ovde govore burmanske jezike, a većina proizvodnje i potrošnje odvija se oko protoka ljudi koji dolaze iz Mjanmara. Malo njih poseduje zvanično državljanstvo. Neki su zaglavljeni u pravnom limbu, posedujući razne vrste privremene dokumentacije koju izdaju tajlandske vlasti. Drugi su tu bez ikakvog pravnog statusa, isključeni iz modernog poretka.

Granica i apatridi

Moglo bi se reći da je granica poput prizme koja odražava tokove i sukobe prošlosti i sadašnjosti. Zugar se još uvek seća teških letnjih putovanja iz svog detinjstva, putujući iz Jangona u posetu baki u Mae Sotu. Porodica bi se prvo vozila do Mjavadija, grada preko granice, nakon čega je sve zavisilo od sreće. Postojao je samo neravan, jednotračni put od Mjavadija do Mae Sota, ponekad otvoren za saobraćaj u jednom, ponekad u drugom smeru. U najboljem slučaju, mogli su da ga pređu za 24 sata, ali često su prvo morali da provedu nekoliko noći u Mjavadiju.

Upoznala sam Zugara u muslimanskom naselju Mae Sota u februaru 2023. Kako se čovek kreće od gradskih pijaca do ovog naselja, žive boje karakteristične za jugoistočnu Aziju blede. Ulice postaju grublje, a kolibe trošnije, gvozdene ploče i drvene daske samo do pola pokrivaju njihove dnevne sobe. Sa malo uličnih lampi, atmosfera opasnosti nadvija se uveče nad komšilukom. Zvuci molitve i pojanja dopiru kroz poluzatvorene kapke. Svetlost lampi otkriva decu kako recituju Kuran, slabo osvetljavajući uske ulice. Komšiluk retko posećuju nemuslimani - čak je i policija retka pojava, a vlada je zaboravljena.

Zugarova sestra drži tezgu sa hranom u prizemlju kuće u kojoj živi njihova porodica, prodajući desert pod nazivom faluda. Kako legenda kaže, ovaj desert je nastao u Persijskom carstvu, proširio se na Mjanmar preko Indije, a kasnije i na kinesku provinciju Junan, pri čemu je svako mesto dodavalo svoje lokalne ukuse. Jednom sam ga probala u Junanu, pa sam bila uzbuđena što ću ga ponovo probati ovde. Dok sam ćaskala sa Zugarom uz činiju faluda, pozvao me je na večeru u svoj dom.

Njegova majka nosila je nikab koji joj je prekrivao lice, dok su njegove sestre nosile hidžab. Zugar je nosio retro naočare sa četvrtastim okvirom, a kovrdžava kosa mu je bila skupljena iza trake za glavu – modni detalj koji je štrčao u ovom konzervativnom muslimanskom naselju. Imao je 27 godina i radio je na daljinu kao programer za singapursku tehnološku firmu. Opisivao je sebe kao „burmanskog Bengalca“ – što je donekle paradoksalno samoimenovanje, jer se u kontekstu politike Mjanmara „bengalski“ često koristi kao isključiva oznaka za Rohindže. Roditelji njegove majke su prešli granicu kao ratne izbeglice, a njegova majka i ujak su rođeni u izbegličkom kampu. Zugar je rođen u Mae Sotu, ali se kao dete vratio u Mjanmar sa ocem, koji je bio iz Jangona. Čitavu adolescenciju proveo je u Jangonu do 2012. godine, kada su izbili antimuslimanski neredi.

„Bili smo prestravljeni. U muslimanskim naseljima Jangona, mladi momci su stajali na straži 24/7 kako bi zaštitili zajednicu od bamarskih budističkih pobunjenika.“ Njegova porodica se ubrzo nakon toga vratila u Mae Sot. Za razliku od „ekonomskog izgnanstva“ migrantskih radnika ili „političkog izgnanstva“ disidenata iz pokreta protiv režima (oba kontingenta potiču iz većinskog bamarskog stanovništva Mjanmara, među ostalim etničkim grupama), Zugar opisuje status svoje porodice kao „versko izgnanstvo“.

To je bio poslednji put da je prešao ovu granicu, preko novoizgrađenog Azijskog autoputa, kojim su stigli od Jangona do Mae Sota za samo četiri sata. Deset godina nakon tog putovanja, bio je zaglavljen u ovom gradu.

Bez ikakve dokumentacije, nije čak bio ni u Bangkoku.

Zugar nikada nije imao državljanstvo i možda ga nikada neće ni dobiti. Kao muslimanu, izuzetno mu je teško da stekne burmansko državljanstvo. Nakon antimuslimanskih nemira, tražio je status azila u Tajlandu. Posle deset godina, konačno je dobio „Karticu bez državljanstva“ 2022. godine, što mu je dalo legalni status za boravak u zemlji. Ali ovaj status nije put do državljanstva – samo njegova deca mogu postati „Tajlanđani“. Srećom po njega, Zugar nije bio sam: većina ljudi u Mae Sotu je takođe bila bez državljanstva.

Istorijski gledano, Mae Sot je dugo bio prva stanica za izbeglice koje beže u Tajland kako bi pobegle od beskrajnih previranja u Mjanmaru. Od kada je Burmanska unija stekla nezavisnost od Britanske imperije 1948. godine, Karenska država federacije, preko granice sa Me Sotom, nalazi se u stalnom ratu. To je raselilo mnoge izbeglice, zajedno sa pobunjeničkim snagama koje se kreću između Me Sota i ratne zone u džunglama. Nakon nereda i politike sistematske diskriminacije u Mjanmaru, počele su da pristižu i muslimanske izbeglice, formirajući naselja povezana transnacionalnom trgovinom. Masovni protesti 1988. i 2007. godine takođe su doveli bamarske disidente iz Jangona i drugih delova Donje Burme.

„Prolećna revolucija“, najnovija u istoriji opozicionih pokreta u Mjanmaru, počela je nakon vojnog puča u februaru 2021. godine. U roku od nedelju dana, stotine hiljada demonstranata preplavile su ulice većih gradova, zahtevajući od hunte da oslobodi svoju zarobljenicu Aung San Su Ći, bivšu državnu savetnicu i ministarku spoljnih poslova, i da vrati demokratski izabranu vladu. Mlađa generacija je smislila kreativna sredstva otpora, poput lupanja loncima i tiganjima u simboličnim demonstracijama, flešmob protestima i uličnim performansima. Državni službenici su masovno podnosili ostavke u onome što su nazvali „pokretom građanske neposlušnosti“, dok su radnici širom zemlje pokrenuli generalne štrajkove. Kao odgovor na nenasilni otpor građana, hunta je odgovorila sve žesšćim nasiljem, što je kulminiralo masakrima i masovnim hapšenjima.

Suočen sa ovom represijom, otpor se pomerio u ilegalu. Mnogi demonstranti su pobegli iz Donje Burme u džungle, neki su se pridružili postojećim separatističkim snagama poznatim kao „Etničke oružane organizacije“ (ENO), dok su drugi otišli ​​u egzil preko granice. Mae Sot je tako počeo da prima još jedan talas burmanskih izbeglica.

Za muslimane i Karene u Mae Sotu, nacionalni identiteti postoje u širokom spektru: razlika između „Burmanaca“ i „Tajlanđana“ je u najboljem slučaju proizvoljna. Većina političkih prognanika nema pasoše i hunta ih traži. Kada ih pitaju, jasno se identifikuju kao „Burmanci“, ali od početka egzila izgubili su svoja prava i identitet građana Mjanmara. Većina ne može da podnese zahtev za mjanmarske pasoše ili da se vrati u zemlju bez progona. Neki su podneli zahtev za status izbeglice u terenskoj kancelariji Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) kako bi otišli ​​u treću zemlju. Mnogi od onih koji ostanu podnose zahtev za „Ružičastu kartu“, dozvolu za rad izdatu za radnike migrante, dok drugi podnose zahtev za „Karticu bez državljanstva“ (poznatu i kao „Bela“ ili „Kartica brdskog plemena“), identifikacioni dokument koji važi deset godina, namenjen etničkim manjinama na granici, plaćajući više agencijama koje obrađuju dokumente o boravku. Drugi se kriju u sigurnim kućama, suočavajući se sa uznemiravanjem ili iznudom od strane lokalne policije ako izađu napolje.

Kako Stiven Kembel ističe u svojoj knjizi „Poremećeni granični kapitalizam“, tajlandsko-mjanmarska granica spaja obećanje azila sa praksom nasilja. Ljudi iz Mjanmara mogu preći granicu kada se suoče sa progonom, bez potrebe da formalno podnesu zahtev za azil prema međunarodnom pravu. Međutim, tehnologije moći na tajlandskoj strani granice potpomognute su tiranijom hunte sa druge strane, jer nesigurni uslovi egzila omogućava tajlandskim vlastima i preduzećima da eksploatišu izbeglice radi ekonomske dobiti.

Od oko 1990. godine, sve više tajlandskih fabrika se preselilo u Mae Sot kako bi pristupile radnoj snazi burmanskih radnika, kojima se može platiti manje od minimalne zarade. Mae Sot je tako postao dom ogromnih neuslovnih fabrika u kojima rade burmanski migranti. Danas je grad glavna baza proizvodnje za tajlandsku industriju odeće. Već decenijama privlači jeftinu radnu snagu iz Donje Burme, takođe zbog potražnje za radnom snagom u građevinarstvu i poljoprivredi u okolnim selima. Svaka runda masovne konfiskacije zemljišta u Mjanmaru od strane hunte i svaka zapadna sankcija nametnuta protiv vojne represije, rezultirala je novim talasom migranata i izbeglica koje su se slivale u Tajland.

Za većinu raseljenih lica, prava dozvola za rad je preskupa. Oni koji mogu da priušte ove dokumente sele se sa granice u druge gradove u Tajlandu radi boljih uslova rada. Oni koji ne mogu da ih priušte moraju da ostanu u Mae Sotu. Tako, sistemi proizvodnje na granici čine brutalnu kariku u lancu globalnog kapitalizma, u kome se burmanski migranti tretiraju kao životi za jednokratnu upotrebu. Ovde su radnici lišeni mreže socijalne sigurnosti i imaju vrlo malo slobodnog vremena, ako ga uopšte i imaju.

Od puča 2021. godine, državno nasilje u Mjanmaru pojačalo je nesigurnost života Burmanaca u Tajlandu, olakšavajući iznudu od strane tajlandske policije, čije pretnje deportacijom u trenutnim uslovima deluju još ozbiljnije. Od 2021. do 2023. godine, preko 50.000 ljudi slilo se u Mae Sot iz Mjanmara. Bez legalnog statusa, oni su postali magični džak novca za lokalnu policiju, koja zaustavlja i pretresa burmanske ljude na ulicama i preti im deportacijom ili pritvorom. Unosan sivi prihod učinio je Mae Sot jednim od najpoželjnijih mesta za rad tajlandskoj policiji u celoj zemlji, stvarajući žestoku konkurenciju za policijske poslove u gradu.

Burmanski grad preko granice, Mjavadi, postao je prilično poznat u Kini zbog svoje povezanosti sa prevarama u telekomunikacionim kompanijama. Horor priče o kineskim žrtvama koje su otete, porobljene ili podvrgnute vađenju bubrega privukle su značajnu pažnju javnosti. U stvarnosti, većina ljudi zarobljenih u ovim kompleksima dolazi sa dna mjanmarskog društva, čije se siromaštvo samo pogoršalo nakon puča. Pošto mnogi nikada nisu bili zabeleženi u zvaničnim registrima i niko ne može da preuzme njihova tela, njihovi životi se ne smatraju vrednim vesti.

Na granici, skoro svi osećaju stalno prisustvo državnog nasilja Mjanmara kroz njegovo odsustvo. Iako nikada nisam bila u Mjanmaru, u Mae Sotu sam se našla uvučena u gradske pejzaže Mjanmara, njegova surova brda i tekuće potoke.

Put u egzil

Na mom telefonu, svuda po granici na Google mapama postoje čiode koje označavaju rute mladih prognanika Prolećne revolucije. Ovo je bila jedna od mojih omiljenih tema razgovora u Mae Sotu: govorili bi mi jedno geografsko ime za drugim dok sam ih beležila na svojoj mapi.

Pa ipak, bez obzira gde su krenuli ili kojim su putem išli, svi su na kraju završili u Mae Sotu.

Kada sam prvi put upoznala Vasou i Pjartou, bio sam zapanjena njihovom neverovatnom sličnošću: obe su nosile naočare sa crnim okvirima, imale su pletenice, bile su elegantno obučene i tečno su govorile engleski. Bilo mi je teško da ih razlikujem čak i nakon što smo postale dobre prijateljice. Kada sam ih upoznala u februaru 2023. godine, upravo su stigle u Čijang Maj, drugi najveći grad u Tajlandu. Bili su mesec dana zaglavljene u sigurnoj kući u Mae Sotu zbog svog nedokumentovanog statusa. Sada kada su dobile radne dozvole, bile su uzbuđene što mogu da šetaju gradom svaki dan, kupujući namirnice.

Ove sestre bliznakinje potiču iz muslimanske porodice u Mjanmaru, gde su pre puča radile kao nastavnice u javnim školama u Jangonu. Napustile su poslove tokom Pokreta građanske neposlušnosti (CDM), koji je pozivao državne službenike da napuste svoja radna mesta. Pokret su pokrenuli zdravstveni radnici u Jangonu, dostigavši vrhunac kada mu se pridružilo 400.000 državnih službenika, od kojih su oko polovine bili nastavnici.

Nakon što su dale otkaz, sestre su počele da se bave ilegalnim aktivnostima. Nakon što su preživele dve godine teške represije, prijateljicu iz njihove aktivističke grupe je uhapsila vojska. Svi ostali su pobegli iz zemlje. „Sve smo se složile: ako neko bude uhapšen, treba samo da da ispitivaču spisak imena – niko ne bi trebalo da trpi torturu koja bi inače bila izvršena.“

Vasoa i Pjartoa nisu mogle da dobiju pasoše jer ih je hunta tražila. Nisu imale drugog izbora nego da same pređu preko granice, poput mnogih drugih demonstranata i demonstrantkinja. Pratile su krijumčare iz Jangona, menjale vozila i prelazile celu državu Karen. Ali baš kada su prešle granicu i popele se na krijumčarev motor, pojavila se tajlandska policija.

U panici, sestre su počele da govore korejski – „tajni jezik“ koji su naučile godinama gledajući korejske drame. Nakon trenutka zbunjenosti, krijumčar je rekao policiji na tajlandskom da su sestre verovatno Rohindže. Ubeđeni njihovim južnoazijskim izgledom, policija ih je privela zajedno sa krijumčarem.

Mnogo godina pre puča, Mae Sot je već služio kao tranzitna tačka za izbeglice Rohindže koje su bežale od etničkog čišćenja u Mjanmaru. Mnoge su se skrivale u uticajnoj muslimanskoj zajednici grada. Većina ne bi ostala dugo pre nego što bi se preselila u Maleziju preko mreže koja ih je povezivala od severozapadne granice do regiona sa muslimanskom većinom na jugu Tajlanda. Veoma malo izbeglica Rohindža je ostalo u Mae Sotu i one su se pridružile lokalnim muslimanima u trgovini polovnim automobilima, tikovinom i dragim kamenjem na lokalnim pijacama. Ako bi u bilo kom trenutku bili uhapšene, tajlandske vlasti bi ih verovatno deportovale zbog ilegalnog prelaska granice.

Izgnanici Prolećne revolucije uživaju nešto bezbedniji status od drugih izbeglica u Tajlandu. Suočene sa međunarodnim pritiskom, vlasti su se složile da ne repatriraju disidente koji su pobegli iz Mjanmara. Tokom dve godine, desetine hiljada preseljenih burmanskih disidenata izgradilo je opsežnu sigurnosnu mrežu koja uključuje demokratsku vladu u egzilu poznatu kao NUG(3), lokalne organizacije, međunarodne nevladine organizacije sa programima usmerenim na Mjanmar i UNHCR. Vesti i finansiranje kruže unutar ove mreže tako da kada se drug ili drugarica suoče sa poteškoćama, zajednica može da im pomogne.

Sestre bliznakinje su spašene ovom sigurnosnom mrežom, samo dan nakon što su pritvorene.

Za Tein Tuna, još jednog rođenog stanovnika Jangona, putovanje do Mae Sota bilo je mnogo kraće jer je napustio državu Karen. Kao i mnogi, Tein Tun se pridružio Narodnim odbrambenim snagama (NOD) nakon puča i počeo obuku u okviru Karenske nacionalnooslobodilačke vojske (NNOA) u logorima u džungli blizu granice. Nakon što mu se rodio sin, napustio je NOD i sakrio se.

U februaru 2022. godine, Tein Tun je odlučio da napusti džunglu Karen sa svojom porodicom. Za razliku od sestara bliznakinja, imao je sreću da izbegne policiju, ali mu je nedostajala pomoć, pa je morao da pređe granicu sa ženom i detetom, zajedno sa oko 30 Rohindža izbeglica i burmanskih migrantskih radnika. Kroz razgovor je otkrio da su se ovi drugi uputili ka drugim destinacijama u odnosu na revolucionare: Rohindže su bile na putu ka Maleziji, dok su neki radnici planirali da rade u fabrikama odeće Me Sot, a drugi su se krili u teretnim kamionima koji su išli ka industrijskom lučkom gradu Mahačai, gde industrija morskih plodova buja zahvaljujući nedokumentovanoj migrantskoj radnoj snazi iz Mjanmara. Što se tiče izgnanika Prolećne revolucije, da bismo razumeli kako je toliko njih završilo u Me Sotu, moramo da premotamo traku dva meseca unazad do grada preko granice: Lej Kej Kav u opštini Mjavadi, gde je 15. decembra 2021. godine počeo najveći i najrizičniji talas bekstva.

Lej Kej Kav je nekada bio poznat kao „grad mira“. Izgrađen je uz podršku japanske Nipon fondacije tokom demokratske tranzicije 2015. godine, nakon što je vojska potpisala primirje sa KNU (Karenska nacionalna unija) 2012. godine. Grad je trebalo da obezbedi smeštaj za Karene koji su raseljeni zbog višedecenijskog sukoba. Pre puča 2021. godine, u gradu je živelo više od 4.000 Karena.

Nakon puča, Lej Kej Kav je postao „oslobođena zona“ za razne revolucionare. Hiljade mladih demonstranata došlo je u ovaj grad pod zaštitom KNU-a bežeći od vlasti hunte. Većina je planirala da se pridruži PDF-u kao gerilski borci, odgovarajući na poziv NUG-a. Grad je postao stanica za snabdevanje i tranzitna stanica za etničke oružane organizacije koje su se obučavale u džunglama. Bilo je i disidenata, novinara i bivših predstavnika vlade NLD-a (Nacionalne lige za demokratiju), koji su došli u Lej Kej Kav radi privremenog utočišta.

Za roditelje i brata Soa Marnera, mladog revolucionara Karena, Lej Kej Kav je bio dom od završetka izgradnje 2015. godine. Kao i mnogi stanovnici Karena, dočekali su demonstrante i disidente koji su stigli iz Donje Burme nakon puča. Skoro svaki stanovnik grada imao je demonstranta u svojim domovima pre poslednjeg napada vojske. Neki su čak iznajmljivali svoje kuće izgrađene u Japanu gradskim posetiocima srednje klase i useljavali se u kolibe koje su na brzinu izgradili na poljoprivrednom zemljištu.

Ko Tin Maung je bio inženjer u Specijalnoj ekonomskoj zoni Tilava u južnom Jangonu. Bio je jedan od prvih ljudi koji su pobegli u džungle Karena nakon puča. Nakon dva meseca vojne obuke, shvatio je da nije pogodan za borbu na frontu, pa je osnovao školu i biblioteku u Lej Kej Kavu za lokalnu decu. U početku je školu pohađalo samo četvoro dece; ovaj broj je porastao na više od 70 neposredno pre nego što su morali ponovo da beže. Pored akademskih kurseva, vodio je i decu na vežbe fizičke kondicije. Poslao mi je nekoliko video snimaka na kojima se igra sa decom, dodajući: „Nedostaju mi moja deca. Lej Kej Kav je bio kao utopija.“

Mg Sejnt je iskusan anarhistički aktivista iz Jangona. Nakon puča, radio je sa Komitetom generalnog štrajka. Zbog svog decenijskog angažovanja u društvenim pokretima, brzo je identifikovan kao „begunac“ u TV emisijama pod kontrolom hunte. Optužili su ga da je ubio vojnika. Njegov dom u Jangonu pretresen je od strane vojske, a njegova žena i deca su se sakrili. On i njegovi drugovi iz Komiteta pobegli su u džungle Karena.

Svemu je došao kraj samo mesec dana nakon što se Mg Sejnt nastanio u Lej Kej Kavu. Vojni napad je počeo 15. decembra 2021. „Grad mira“ je postao centar trgovine oružjem nakon što je primao sve više i više gerilaca, a to je privuklo pažnju hunte.

U početku su se seljani trudili da prikriju revolucionare. Međutim, vojska je ubrzo počela sa neselektivnim vazdušnim napadima. Desetine hiljada ljudi su se razišle u trenutku, krećući putem egzila. Neki stariji seljani i deca nisu mogli da pobegnu na vreme i poginuli su u bombardovanjima.

Nije bilo telefonske usluge duž granice, pa su mnogi ljudi izgubili kontakt jedni sa drugima dok su bežali. Ko Tin Maung se seća prijatelja koji je izgubio trag svojoj ženi i troje dece, od kojih je najmlađe imalo samo četiri godine.

Izbeglički kampovi i sela nalazili su se duž obe obale reke Moei, bili su dugoročni smeštaj za Karene raseljene zbog rata. Sou Marnerovi roditelji i brat su se naselili u jednom od ovih sela. Ali demonstranti iz Donje Burme morali su stalno da se kreću napred-nazad preko reke. Seljani bi ih molili da odu baš kada bi se naselili, jer bi njihovo prisustvo privuklo vojne napade dronovima. Ali kada bi otišli ​​na tajlandsku stranu, našli bi se primorani da se vrate u Mjanmar od strane tajlandskih graničnih snaga ili izbegličkih kampova koji su odbili da ih prime.

„Mnogi kampovi su bili umešani u ilegalnu trgovinu oružjem. Ne znamo na čijoj su strani, da li snabdevaju oružjem huntu ili njihove savezničke etničke oružane organizacije“, rekao je Mg Sejnt, dodajući sa gorkim osmehom: „Nismo videli nijedan od znakova dobrodošlice koje je UNHCR tvrdio da je postavio.“

Posle dve nedelje na putu, Ko Tin Maung i njegov prijatelj su pronašli odgovarajuće mesto za prelazak granice. Prijatelj je uspeo da kontaktira svoju suprugu kada su stigli u Mae Sot. Ona je zahvalila Ko Tin Maungu što je osnovao školu u Lej Kej Kavu i pomogao deci da se dovedu u formu: inače ne bi preživeli putovanje.

Baš kada su se smestili u kamp pored reke, Sou Marnerova majka je preminula, ali nisu mogli da joj organizuju sahranu. Nekoliko meseci kasnije, njegov brat se ušunjao nazad u Lej Kej Kav, želeći da baci poslednji pogled na kuću iz koje su u brzini pobegli. Kuća je bila potpuno opljačkana - sav nameštaj i aparati su nestali. Nekoliko meseci kasnije, „grad mira“ je bio pod potpunom vojnom okupacijom.

Drugi deo će se pojaviti u sledećem broju.

Napomene
1: „Zomija“ je termin za pogranične regione brdovite Jugoistočne Azije koji je popularizovao Džejms Skot, koji je tvrdio (u delu „Umetnost nevladanja“, 2009) da je Zomija istorijski definisana svesnom autonomijom spram državne kontrole. Termin „Mračna Zomija“ korišćen je u naslovu glavnog govora antropologa Pinkaeva Laungaramsrija u okviru Međunarodne konferencije o pograničnim područjima Mjanmara na Univerzitetu Čulalongkorn u junu 2024. godine, koja je uključivala nekoliko prezentacija o Mae Sotu. Tamo je „mračno“ bilo shvaćeno u pogrdnom smislu da bi se naglasila uloga organizovanog kriminala u takvim pograničnim gradovima. Termin „Zomija 2.0“ se koristi u širem smislu da bi se opisala poluautonomija ovih gradova od državne regulacije komercijalnih aktivnosti uopšte, a termin je skovao antropolog Alesandro Ripa u svojoj studiji slučaja laoske SEZ („Zomija 2.0: Brendiranje udaljenosti i neoliberalna povezanost u Zlatnom trouglu specijalne ekonomske zone, Laos“, Socijalna antropologija 27/2, 2019). Dok je Skot zaključio da je istorijska autonomija regiona završila do 1950-ih, jer su se njegovi stanovnici uključili u razne države, Ripa tvrdi da su neki relativno dobro pozicionirani stanovnici Zomije oživeli svoje napore da izbegnu državnu kontrolu pribegavajući „neoliberalnim“ metodama: kupovinom određenog stepena autonomije „u zamenu za političko priznanje, razvoj infrastrukture i mogućnost da oni na vlasti akumuliraju skrivena bogatstva“ (str. 255) – često uključujući eksploataciju manje srećnih članova sopstvenih zajednica ili radnika koji su usled trgovine ljudima došli iz drugih mesta. Vu nije zadovoljan nijednim od ovih okvira, ali vredi napomenuti da je to način na koji akademici teoretiziraju region.

2: Dijego Geov engleski prevod priče objavljen je kao „Između granica: Prolećna revolucija i burmanski izgnanici na tajlandsko-mjanmarskoj granici“ na veb-sajtu finansijera (frontlinefellowship.io, gde se može naći i kineski original). Velikodušno su nam ponudili da koristimo revidirane i skraćene delove tog prevoda u ovoj seriji. Pored toga, Vu će uključivati dodatke tekstu na osnovu kasnijih poseta Me Soti i komunikacije sa njenim kontaktima tamo. Za još jedan engleski tekst Vu Ćin, pogledajte „Krv ambasade, marš u Pekingu i kineski intelektualci 1999. godine“ (Čuang blog,
2023).

3: Vlada nacionalnog jedinstva Mjanmara (NJU) je formirana nakon puča 2021. godine od strane članova Nacionalne lige za demokratiju, etničkih oružanih organizacija i raznih drugih manjih stranaka. Trenutno deluje i iz Mjanmara i van njega, sa pridruženim vojnim krilom poznatim kao „Narodne odbrambene snage“ (PDF). Za detalje o federalističkoj NUG/PDF i njihovim tenzijama sa separatističkim tendencijama u revoluciji, pogledajte „Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji“ Džefrija Ratgeba Aunga (Chuang/Endnotes, januar 2025).

 

Izvor: link