Ono što sledi nije novinarstvo već mišljenje jednog anarhiste iz Atine, u Grčkoj. Verovatno ovde ima grešaka jer iako ovo sastavljam na osnovu POUZDANIH informacija, generalno sam pomalo neuk i lenj, tako da sam siguran da sam napravio raznovrsne greške. Međutim, doživeo sam šok i želim da obavestim drugove van Grčke o tome šta se dogodilo.

Nešto neobično i užasno se dogodilo jutros. Grupa od 150 maoista, zvanih A.R.A.S., okupila se iz cele Grčke da bi napala i VRLO TEŠKO pretukla 20 ili 30 mladih anarhista na Politehničkom univerzitetu u Atini, na 52. godišnjicu Politehničkog ustanka protiv vojne diktature.

Ovo nije bilo „normalno“ političko nasilje između frakcija... Ovo nasilje je bilo toliko ekstremno da se bez preuveličavanja  ili hiperbole može nazvati ubilačkim. Klinci su jureni unutar zgrada, zarobljeni u sobama i u tim sobama nemilosrdno tučeni dok nisu dobili potres mozga. Šesnaestoro je hospitalizovano; jedan klinac je dobio preko 30 šavova na glavi. Mlada žena je nokautirana i nastavili su da je tuku dok je bila bez svesti. Ljudi su pokušavali da iskoče kroz prozore kako bi pobegli, ali članovi ARAS-a su ih čekali napolju. Članovi ARAS-a su formirali kordon povezanih ruku oko područja kako bi sprečili bilo koga da pobegne ili da se spoljni ljudi mešaju.

Ono što sledi je kontekst kako bismo bolje razumeli ovaj zapanjujući i mučan incident ekstremnog „društvenog kanibalizma“, čije posledice tek počinju dok sedim i ovo pišem.

USTANAK

Kratka istorija. Godine 1973. došlo je do narodnog ustanka protiv grčke vojne diktature – hunte – na Atinskom politehničkom univerzitetu u blizini Egzarhije (kvart u Atini - prim.prev). Ovaj ustanak, koji je uključivao miks anarhista, komunista i raznih studenata i radnika umornih od života pod brutalnom diktaturom koju je podržavala CIA, ugušen je kada je grčka vojska tenkom probila univerzitetska vrata i otvorila vatru na one unutra.

Hunta je zadržala vlast do 1974. godine, ali po popularnom mišljenju, ovaj ustanak i masakr kojim je ugušen označili su „početak kraja“ hunte. Svake godine 17. novembra, na godišnjicu masakra, održava se komemoracija širom Grčke, sa fokusom, naravno, na kampus Politehnike u Egzarhiji. Čak i vodeći političari pružaju verbalnu podršku tokom proslave godišnjice.

Takođe, u danima koji se približavaju ovom datumu, Politehnika je mesto održavanja mnogih događaja, panela, diskusija, sastanaka itd. Samog 17.novembra održavaju se marševi, a u Atini gigantski marš ide do američke ambasade.

Zbog kolektivne traume povodom državne represije tokom ustanka, nakon pada hunte, grčkoj policiji je zabranjen ulazak na univerzitetske kampuse. To je bio slučaj do 2019. godine, kada je novoizabrana desničarska vlada „Nove demokratije“ ukinula univerzitetski azil. Mnogo toga bi se moglo napisati o ozbiljnosti ove promene za grčki anarhistički pokret, ali nije preterivanje reći da je ona transformisala politički pejzaž - i to ne samo u Egzarhiji, gde su decenijama postojali anarhistički skvotovi (sa radionicama, kolektivnim kuhinjama, resursima za izbeglice, piratskim radio stanicama, šta god vam padne na pamet) unutar Politehnike.

Poslednjih nekoliko godina došlo je do eskalacije represije na grčkim kampusima, što konkretno znači da je počelo loše i nastavilo je da se sve više pogoršava. Trenutna desničarska akademsko-administrativna klika je otišla toliko daleko da je zaključala kapije kampusa, postavila obezbeđenja sa čuvarima, dodala reflektore, kamere itd. Širom Grčke većina univerzitetskih skvotova je iseljena. Međutim, oko godišnjice ustanka svakog novembra, na ovaj ili onaj način, anarhisti pronalaze pristup kampusu Politehnike u Egzarhiji i privremeno ponovo naseljavaju jednu ili dve zgrade, u kojima održavaju radionice, prezentacije, predavanja, sastanke i komemoracije mrtvima.

GODIŠNJICA

Često je bilo tenzija oko ove godišnjice. Na primer, 1985. godine policija je ubila anarhistu Mihalisa Kaltezasa ispred Politehnike. 1995. i 2006. godine su takođe bile značajne zbog velikih sukoba između anarhista i policije, uz povređene. I naravno, tokom vremena uzavrele političke aktivnosti, obeležavanja godišnjice su takođe uzavrela.

Tokom samog ustanka bilo je staljinističkih prevara da se nadmudri i „preuzme“ ustanak, o čemu se delimično može pročitati ovde: https://medium.com/@mot1613/two-perspectives-on-the-polytechnic-uprising-of-1973-e9aedacd3e92

Poslednjih godina u manjoj meri postoji tenzija oko toga kome „pripada“ godišnjica 17. novembra. Postoje dve strane u ovom argumentu. S jedne strane, postoje oni koji se drže istorijskog zapisa, koji kaže da se desio ustanak, koji je kao i svaki drugi opšti ustanak, bio mešavina ljudi, nekih više, a nekih manje političkih... Miks studenata, sindikata ili samo radnika i radnica, revolucionarnih komunista, anarhista. S druge strane, postoji državno-komunistička revizija istorije, koja kaže da je to bio čisto komunistički poduhvat. Ova tenzija se manifestovala na uglavnom manje važne raznovrsne načine, poput glasnog komunističkog skandiranje kako bi se zaglušili anarhistički događaji - u analima „Komunisti protiv anarhista“ grčke istorije, primer Politehničkog univerziteta nije bio istaknut, delom zato što postoji opšte poštovanje prema samoj godišnjici sa svih strana.

Otkako je država počela represivnije da deluje prema političkim aktivnostima u univerzitetskim kampusima, komunisti (koji, što je važno, veruju u validnost i neophodnost države) su se poslušno povukli... Poslednjih nekoliko godina jedva da su bili prisutni na Politehnici, u poređenju sa prošlošću. Međutim, ove godine su prisutni u velikom broju.

NAPAD

Jutros, 15., grupa od 30 mladih anarhista i antiautoritaraca, mnogi iz univerzitetskog anarhističkog kluba, postavljali su svoje stolove i papire za planirane trodnevne događaje na Politehnici. Iz nekog razloga, kapija blizu Đinija, zgrade koju anarhisti često skvotiraju, ostala je zaključana... Jedine otvorene kapije bile su na drugoj strani kampusa, gde se okupilo oko hiljadu pripadnika komunističke omladine. Ipak, dve otvorene kapije  su bolje nego nijedna.

Grupa od oko 150 članova ARAS-a, koji su se okupili iz cele Grčke u tu svrhu, došla je rano ujutru na kampus pod vođstvom svog mnogo starijeg vođe. Bili su koordinisani, noseći oklop ispod jakni, kacige i palice. Kada je jedan od njih počeo da snima, momci iz ARAS-a su formirali čvrst kordon povezanih ruku oko 30-ak anarhista, pregazivši ih, i počeli su glasno (lažno) optuživati anarhiste da imaju noževe, Molotovljeve koktele itd., kako bi se uverili da ostali okupljeni levičari oko kampusa mogu da čuju, vičući „nećete skvotirati“.

Već ovo je bizarno, nekarakteristično ponašanje i, blago rečeno, neprimereno. Zatim je vođa ARAS-a viknuo „kacige“, ​​a trupe ARAS-a su stavile zaštitne kacige i krenule u napad na nepripremljene i nenaoružane studente anarhiste.

Tokom godina, u Grčkoj su se anarhisti i komunisti sukobljavali na ulicama ili na zabavama. Ja sam na strani anarhista, ali mi se ne sviđa tah „sportsko timski“ način razmišljanja koji neki imaju o ovakvim stvarima. Svaki put je sramota kad  se to dešavalo, ali čak i prema svedocima nekih od najgorih sukoba, nikada nije to bilo tako zlobno, jednostrano i dugotrajno kao što se dogodilo jutros. Ponekad je „sukob“ guranje – tokom demonstracija koje bi se pretvorile u nerede, neki anarhisti bi bežali od jurišajuće policijskog kordona, a komunisti bi se uhvatili za ruke da im blokiraju put. Onda bi se komunisti povukli i dozvolili policiji da tuče anarhiste. Ovo se nije dešavalo u skorije vreme, ali je ranije bilo češće.

Bilo je i ozbiljnijih sukoba -- sa modricama, ili udaracima po glavi. U tim ozbiljnijim slučajevima obe strane u sukobu su znale u šta se upuštaju. Na primer, tokom velikih demonstracija, anarhisti su želeli da upadnu u parlament, a komunisti su želeli da to spreče, pa je došlo do velike borbe oko parlamenta. Ponovo, ne umanjujem značaj takvih sramotnih poglavlja (a znamo čija je to sramota), ali želim da stavim jutrošnje nasilje u kontekst. Ovo jutro nije bila „tučnjava“ između protivnika, već jednostrani akt do sada neviđenog intenziteta, ozbiljnosti i trajanja, uključujući više od jednog slučaja nastavljenog prebijanja ljudi koji su već bili u nesvesti. Ovo je bio raspomamljeno nasilje koji je zaista moglo nekoga ubiti.

Mnogo, mnogo stotina drugih levičara koji su bili tu prisutni nisu ništa uradili. Govorim u svoje ime i ne osuđujem ih previše jer verovatno većina njih nije ni imala pojma šta se dešava, jer je ono što se dešavalo bilo toliko ludo. Dodatak postojećoj zabuni, i iz razloga o kojima se samo može nagađati, u bataljonu ARAS-a su svi nosili identične prišivke na svojim šlemovima i jaknama na kojima je pisalo „STUDENTSKO UDRUŽENJE“. Verovatno se većina levičarskih grupa plaši ARAS-a -- i u svakom slučaju, postojao je kordon ljudi iz ARAS-a koji je sprečavao bilo koga da se približi delu kampusa gde se ovo dešavalo.

Napad je trajao dugo. Na kraju, kada su se ARAS-ovci iscrpeli udarajući tela anarhističkih studenata, nijedna kola hitne pomoći nisu mogla da stignu do mesta... Jer, podsećam, dekan univerziteta je zaključao kapiju pored „anarhističkog dela“ kampusa. Tako su pretučene i okrvavljene anarhiste morali da nose preko velike udaljenosti, kroz staze kampusa, jedan za drugim, u nekoj vrsti odvratne parade pored raznih levičara koji su gledali, te ARAS-ovaca koji su skandirali i smejali se. Bilo je slomljenih udova i prstiju, potresa mozga, jednom momku nedostaje kratkoročno pamćenje... To je bila, kao što sam već mnogo puta rekao, paklena količina nasilja.

A.R.A.S.

A.R.A.S. je zanimljiv slučaj. Oni su mali deo vrtoglavo složenog ekosistema grčke levice, nisu poznati po bilo kakvim ideološkim specifičnostima - oni su generički maoisti - ali su poznati po tome koliko lako pribegavaju nasilju. Tokom svog postojanja uglavnom su bili poznati po borbi protiv drugih komunističkih grupa, uključujući i one sa kojima su navodno bili u savezima. Možda ste videli neke zabavne video snimke velike gomile ljudi koji nose motociklističke kacige i usred protesta udaraju jedni druge drvenim palicama sa crvenim zastavama na njihovom kraju. Kada bi me komunisti pitali za mišljenje, rekao bih da više volim da komunisti tuku šefove ili kapitaliste ili policajce umesto jedni druge, ali na kraju, ako odluče da se tuku, pretpostavljam da je to njihova stvar.

Čak i na sastancima A.R.A.S.-a, oni bi se međusobno tukli kako bi rešili sporove, što mislim da je pomalo slatko. Dok sam bio apolitični huligan, izlazio bih sa prijateljima vikendom tražeći tuču, a ako je ne bismo našli, završili bismo tukući se jedni protiv drugih. Dakle, opet, njihovo takozvano huliganstvo nije nešto oko čega se žalim. Ali postoji veoma velika razlika između tuče pesnicama i onoga što se dogodilo jutros. Tematski gledano, ARAS je mali, kultu sličan borilački klub kojim vlada očinska figura, i oni koriste nasilje da bi se takmičili za njegovu naklonost. Da li je to zdravo? Ne. Ali ne sudim o načinu života drugih. Smatrao sam ARAS primerom političkog oblika „ulične bande“, koji, bilo da je komunistički, anarhistički itd., jeste oblik organizovanja sa kojim nemam principijalan problem. To je, naravno, manjkav oblik organizaije, ali živimo u nesavršenom svetu. Dakle, moj problem sa ARAS-om nije njihov organizacioni oblik.

Sumorno je smešno što je ARAS deo političke stranke MERA25, dosadne levičarske krovne grupe koja dobija mikroskopski delić grčkih glasova... Grupacija koju u manikiranoj, visokoobrazovanoj, mekoj kao svila ruci, drži bivši grčki ministar finansija Janisa Varufakis. Ne volim Varufakisa, ali on je pametan momak i govori pametne stvari o Palestini, na primer. Brzo je izdao saopštenje u kojem se odriče od nasilja u Politehnici - takođe pametan odgovor. Da li će to biti obim odgovornosti MERA25? Da li se MERA25 oseća prijatno što je odgovorna za postupke svojih članova? Ostaje da se vidi kako će druge levičarske grupe reagovati.

Toliko pitanja. Hoće li se ARAS ponovo pojaviti u Politehnici? Hoće li pokušati da učestvuju u maršu 17.? Mnogi anarhisti sada žele krv. Pošto ovo pišem i mogu da iznesem svoje mišljenje, reći ću da sektaška osveta protiv druge antikapitalističke grupe nije nešto za šta lično osećam entuzijazam. Da sam video pomenutu očinsku figuru ARAS-a, imao bih mu šta da kažem, ali njegovo pleme izgubljenih dečaka u meni izaziva uglavnom sažaljenje i prezir. Ali, držeći se ovakvog umerenog mišljenja, mislim da sam u izrazitoj manjini među svojim drugovima. Postoji ogroman bes i bes je potpuno opravdan.

ZAŠTO SU, DO ĐAVOLA, OVO URADILI?

Ako ostavimo po strani etičke, političke i ljudske aspekte jutrošnjeg grubog nasilja, čini se veoma glupim napadati članove mnogo većeg pokreta koji je uglavnom oslobođen bolesti pacifizma. Znamo ko su svi ovi momci, pojedinačno. Jednostavno nema ih mnogo! Čitava grupa ARAS širom zemlje broji samo nekoliko stotina članova, a postoje desetine hiljada anarhista.

Pa zašto bi ARAS ovo uradio? Sada ulazimo u carstvo spekulacija. ARAS se godinama sukobljava sa anarhistima, uglavnom na univerzitetima. Sofisticarana duša bi ovo smatrala ratovima za teritoriju oko ograničenih resursa. Ponekad se anarhisti sukobljavaju i sa drugim anarhistima oko skvotova, što takođe osuđujem kada se desi. Ali uglavnom, ARAS se sukobljava sa KNE, moćnim omladinskim krilom KKE, relativno moćne grčke komunističke partije. KKE je stari staljinistički dinosaurus 20. veka koji i dalje dominira grčkim komunizmom i, za razliku od drugih komunističkih grupa, drži mesta u parlamentu.

Pametnije glave od moje su ovo vanredno nasilje protumačile kao neku vrstu pokušaja puča. Svakako je to bilo unapred dogovoreno, sa skoro svim članovima koji su došli iz cele Grčke da se pojave zajedno pre zore, a sam napad je bio isplaniran i koordinisan sa preciznošću. Ali kada se uzmu u obzir stvari poput odbijanja ranijeg zahteva ARAS-a da pomogne u uklanjanju bezbednosnih kamera na kampusu, selektivno zaključane kapije i čudno odsustvo državne intervencije, čovek se pita da li je ovaj gnusni čin bio predstava dogovorena da se dekanima univerziteta dokaže da, za razliku od KNE-a, ARAS ima ono što je potrebno da očisti anarhiste iz kampusa i da je cilj ovog gnusnog napada dobijanje naklonosti od institucija.

Ne mogu ni da počnem da objašnjavam način razmišljanja onih koji ozbiljno shvataju izbore u kampusu, jer mi je potpuno stran, ali mnogi sa levice i desnice shvataju izbore u kampusu i politiku veoma ozbiljno. Sada, da li je shvataju OVAKO ozbiljno, dovoljno ozbiljno da nanesu nečuveni stepen „teških telesnih povreda“, ničim izazvani, u odnosu snaga 5 prema 1? Sa bilo kim drugim ne bih to verovao, ali sa ARAS-om je ovo nažalost moguće. Pošto je nasilje njihovo preferirano oruđe, a nemaju brojčanu podršku niti podršku naroda, ova nepristojna „demonstracija“ je mogla biti osmišljena da ih u očima moćnih uzdigne među njihovim levim konkurentima.

Dakle... ko je tačno znao za ovo unapred? Na to fascinantno pitanje bilo bi dobro da se dobije odgovor. U svakom slučaju, ljudi koji znaju mnogo više od mene nesumnjivo će imati mnogo više da kažu o tome uskoro. I uskoro će biti posledica, koje ne mogu da predvidim. A sada možda i vi znate malo o tome.

Ovaj poduhvat bi bio sraman u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Ali u ovom konkretnom vremenu i na ovom mestu, on je takođe neopisiva uvreda za sećanje na hrabre borce Atinskog politehničkog instituta.

 

Izvor: link